Pronalaženje kostiju dinosaurusa na terenu i pokušaj utvrđivanja vremena kada su dospele u zemlju često podseća na slaganje iskidane slagalice vremena. Klasične radiometrijske metode često nailaze na prepreke jer proces fosilizacije menja izotopske tragove na koje se naučnici oslanjaju.

Sada je tim koji predvodi Rajan Taker sa Univerziteta Stelenboš pretvorio nesvakidašnji ostatak — ljuske fosilnih jaja — u precizan sat. Primenom uranijum-olovo (U-Pb) datiranja direktno na kristale kalcita u ljuskama, istraživači mogu utvrditi kada su jaja položena, što ujedno određuje i starost svih ostalih fosila u tom sloju.

Kako ljuske jaja mere vreme

Kada se jaje dinosaurusa formira, njegov kalcit može zadržati tragove uranijuma. Tokom eona, taj uranijum se raspada u olovo. Merenjem odnosa uranijuma i olova, uz poznavanje perioda poluraspada, dobija se starost koja može varirati od nekoliko miliona do nekoliko milijardi godina.

Ljuske jaja su se pokazale kao izvrstan materijal zbog svoje specifične mikrostrukture. Njihova kristalna rešetka beleži sve dijagenetske promene — prodiranje vode, pukotine usled pritiska ili hemijske transformacije — do kojih dolazi dok se sediment pretvara u stenu. Ti „otisci prstiju“ omogućavaju istraživačima da odaberu dobro očuvane uzorke i izbegnu one oštećene koji bi dali netačne podatke.

Dva test primera: Juta i Mongolija

Tim je testirao metodu na jajima sa dva poznata nalazišta iz perioda krede:

• Dip Edi (Deep Eddy), Juta – Gnezda smeštena u formaciji Sidar Mauntin (Cedar Mountain), okružena slojevima vulkanskog pepela čija je starost ranije utvrđena pomoću kristala cirkona.
• Ten Ulan Čalcaj (Teen Ulaan Chaltsai), Mongolija – Novootkrivena legla iz basena istočnog Gobija, čija se starost ranije mogla samo pretpostavljati.

U-Pb analiza je pokazala starost od 95 miliona godina za jaja iz Jute i 99 miliona godina za ona iz Mongolije. Ovi rezultati se savršeno poklapaju sa starošću okolnih stena, što potvrđuje da ljuske jaja beleže isti geološki signal.

U Juti je primećeno da je pepeo ispod gnezda stariji od jaja, dok je onaj iznad bio mlađi — upravo ono što stratigrafija i predviđa. Mala odstupanja verovatno potiču od mikropukotina koje su omogućile minimalno kretanje olova, ali se ukupni podaci slažu u okviru nekoliko procenata tolerancije.

Više od jaja dinosaurusa: Univerzalni alat?

Budući da kalcit dominira u ljuskama mnogih kičmenjaka koji polažu jaja, uključujući i moderne ptice, ova metoda bi mogla da funkcioniše i na nalazištima gde nema ostataka dinosaurusa. Autori ističu da bi biogeni karbonati dinosaurusa, ptica i drugih kičmenjaka mogli služiti kao pouzdani hronometri tokom mezozoika i kenozoika.

Zanimljivo otkriće u Mongoliji bio je sloj prašine meteorskog porekla u sedimentu, što ukazuje na udar meteorita — ili bar na značajan priliv vanzemaljskog materijala — u periodu kada su jaja dospela u sediment.

Šta ovo znači za paleontologiju

Godinama su naučnici datirali kontinentalne sedimentne basene koristeći indirektne metode poput biostratigrafije ili analize vulkanskih stena koje su često fizički udaljene od samih fosila. Direktno datiranje jaja eliminiše te nesigurnosti, pružajući „ugrađeni sat“ svuda gde se pronađu dobro očuvane ljuske.

Ako šira testiranja potvrde pouzdanost ove metode, to bi moglo dovesti do revizije hronologije ključnih događaja — od uspona ptica i širenja cvetnica, do velikih talasa izumiranja — zahvaljujući preciznije utvrđenoj starosti samih lokaliteta.