NASA-ina sonda Van Allen A, teška 600 kg, koja je sedam godina provela mapirajući Zemljine radijacione pojaseve, večeras bi trebalo da se vrati na Zemlju. Zvaničnici predviđaju ulazak u atmosferu 10. marta 2026. oko 19:45 EDT, mada bi termin mogao da varira za jedan dan u oba smera.

Lansirana 2012. godine zajedno sa svojom sondom-bliznakinjom, letelica je potrošila gorivo 2019. godine i od tada se kreće po visoko eliptičnoj orbiti. Prvobitno je planirano da ostane u orbiti do 2034. godine, ali je neuobičajeno aktivan solarni ciklus ubrzao propadanje njene putanje, privlačeći je ka Zemlji znatno ranije nego što se očekivalo.

Zašto je došlo do prevremenog pada?

Trenutni solarni ciklus zagreva gornje slojeve Zemljine atmosfere, čineći ih gušćim. Taj dodatni vazduh stvara veći otpor za satelite u niskoj Zemljinoj orbiti, što ih postepeno usporava. U slučaju ove sonde, pojačani otpor je ubrzao njeno propadanje i povukao je ka Zemlji pre planiranog roka. NASA navodi da je „znatno aktivniji solarni ciklus od očekivanog“ glavni razlog za ovaj rani povratak.

Procena rizika: „Nizak, ali realan“

Pri brzinama karakterističnim za ulazak u atmosferu, sonda će većim delom ispariti, ali bi nekoliko metalnih delova moglo da preživi ekstremne uslove. NASA procenjuje da su šanse da neko bude povređen ostacima oko 1 prema 4.200. Iako se to klasifikuje kao „nizak“ rizik, on je i dalje veći od verovatnoće da vas tokom života udari grom, napadne ajkula ili povredi drvo pri padu.

Budući da je oko 71% planete pod vodom, malo je verovatno da će bilo koji fragment pogoditi kopno. Portparol NASA-e izjavio je za Scientific American: „Očekuje se da će skoro ceo objekat sagoreti tokom prolaska kroz atmosferu. Ne postoji ciljano područje za sletanje u slučaju da neki delovi ipak prežive.“

Praćenje putanje

NASA i američke Svemirske snage kontinuirano prate putanju sonde. Nezavisni istraživač Džonatan Mekdauel napisao je: „Na osnovu najnovijih podataka Svemirskih snaga, sonda je možda već pala, a možda se to neće dogoditi do kasno u sredu uveče.“ Ova neizvesnost ilustruje koliko je teško precizno odrediti tačno mesto ulaska u atmosferu za nekontrolisane satelite.

Ažuriranja uživo dostupna su na zvaničnom sajtu NASA-e i portalima Svemirskih snaga. Ukoliko se nakon pada pronađu bilo kakvi ostaci, agencija će sarađivati sa lokalnim vlastima na njihovom prikupljanju i katalogizaciji.

Šta se dešava ako ostaci udare u tlo?

Ako fragment ipak dospe do kopna, verovatno bi bio sličan aluminijumskom komadu teškom 2,5 kg koji je u avgustu 2024. pao u Saskačevan sa Starlink satelita (Wikipedia). Takvi delovi su obično bezopasni, ali redovno privlače veliku medijsku pažnju.

Dosadašnji nekontrolisani povratci u atmosferu nisu uzrokovali ljudske žrtve (studija ScienceDirect, 2024). Preporuke UN-a iz 2010. godine za ublažavanje svemirskog otpada navode da je rizik od 1 prema 10.000 prihvatljiv. NASA-ina procena od 1 prema 4.200 je iznad tog standarda, što objašnjava pojačan oprez agencije.

Pogled u budućnost

Dok posmatrači večeras prate nebo, debata o svemirskom otpadu i nekontrolisanim povratcima postaje sve intenzivnija. Sudbina ove sonde naglašava potrebu za boljim planiranjem kraja radnog veka satelita, naročito zbog stalnog povećanja saobraćaja u niskoj Zemljinoj orbiti. NASA je već počela da istražuje koncepte „aktivnog uklanjanja otpada“ koji bi u budućnosti mogli da usmere nefunkcionalnu opremu ka bezbednom i kontrolisanom uništenju.

U međuvremenu, pratite vesti; mala je verovatnoća da će vam trebati kišobran zbog padajućeg metala. Sagorevanje sonde će se verovatno pretvoriti u još jedan spektakularan, mada verovatno neviđen, vatromet visoko iznad okeana.