Nova studija otkriva: Brižni očevi među miševima dele zajednički genetski potpis

Većina očeva među sisarima drži distancu, ali afrički prugasti miš (Acomys percivali) prkosi tom pravilu. Nova studija objavljena u časopisu Nature sugeriše da bi jedan jedini gen – Agouti – mogao biti „prekidač“ koji menja očinsko ponašanje iz agresivnog u brižno.

Od agresije do negovanja

Postdoktorand Forrest Rogers sa Prinstona uporedio je mozgove dveju veoma različitih grupa mužjaka. Kod teritorijalnih agresora gen Agouti bio je veoma aktivan, dok je kod brižnih očeva njegova aktivnost bila smanjena. Kada je tim veštački povećao nivo ekspresije gena Agouti kod brižnih mužjaka, oni su počeli da se ponašaju više kao zaštitnici nego kao negovatelji.

„Nismo ustanovili da im je potrebna nova neuronska mreža“, kaže glavna autorka Catherine Peña, docentkinja neuronauke na Prinstonu. „Njihovi mozgovi već poseduju sve što je potrebno da bi bili dobri očevi; čini se da je ključna regulacija jednog jedinog gena.“

Okruženje igra ključnu ulogu

Mužjaci koji žive u grupama – oni koji se bore za ograničene resurse – pokazali su viši nivo aktivnosti gena Agouti u poređenju sa onima koji žive izolovano. To sugeriše da društveni pritisak može poremetiti genetsku ravnotežu koja leži u osnovi očinskih instinkata.

Zašto je ovo važno

Svega 3–5% sisara ima očeve koji aktivno pomažu u odgajanju mladih, zbog čega je prugasti miš koristan model za istraživanje očinske neurobiologije. Otkriće da gen Agouti, inače poznat po boji krzna i metabolizmu, igra ulogu u roditeljskoj brizi, bilo je pravo iznenađenje. Neurohemičar Christian Broberger sa Univerziteta u Stokholmu naziva ovo „otkrićem koje otvara novi pravac istraživanja o tome kako jedan molekularni put može da reguliše prelaz između brige i zanemarivanja“.

Nalazi se ne mogu direktno preslikati na ljudske očeve, ali pokazuju da genetske promene mogu usmeravati očinsku motivaciju. Peña upozorava da ne postoji „magična pilula“ za roditeljstvo; umesto toga, istraživanje naglašava kako prava kombinacija okruženja i gena može podstaći očinsku brigu.

Sledeći koraci

Tim planira da potraži slične veze između gena i okruženja kod drugih životinja, poput prerijskih voluharica – klasičnog modela za monogamni život u kojem učestvuju oba roditelja. Paralelno istraživanje metilacije DNK kod prerijskih voluharica (vidi PMC10328943) sugeriše da bi epigenetski mehanizmi takođe mogli biti deo slagalice.

Dugoročno gledano, dešifrovanje molekularnog koda očinskog ponašanja moglo bi pomoći u kreiranju intervencija koje podržavaju očeve – bilo u azilima za životinje ili, možda jednog dana, u ljudskim porodicama.

Pročitajte celu studiju u časopisu Nature i prateći tekst u Scientific American.